Kako biti mama (u inozemstvu i generalno)

PAŽNJA: Koga ne zanimaju bebe i emotivne trzavice mlade neiskusne mame, neka ne čita dalje. U arhivi ima napretek šaljivih postova o dogodovštinama u stranim zemljama, ne spominju se pelene, govna i rasplakana derišta. Stoga odskrolajte i slobodno se zabavljajte čitajući o mom prošlom bezbrižnom životu.

Za beboljupce slijedi tekst u nastavku uz napomenu da sam i dalje nadrkana i prosta- trebat će me snaći nešto puno teže od majčinstva da počnem tipkati limunada postove.

Odgovor na pitanje iz naslova je: ne znam i ne znam. Sramota me, jer ovu dužnost prakticiram već (!) dva miseca i svaki retard bi za to vrime skužija bar osnove zanimanja. Naučila sam biti učenik, student, novinar, konobar (dobro, tu sam bila katastrofa), sobarica, podrška oglašivačima na Fejsu (aka account manager -bolje zvuči) i na svim tim poslovima osnove sam polovila u 2 miseca. Bebu nisam. Koji fejl. Nisam znala da bebe spavaju jedva 3 sata u komadu, jedu isto toliko često i konstantno plaču. A ne kažu zašto. I onda ti moraš plakati s njima. U zadnja dva mieseca isplakala sam jedno osrednje jezerce suza.

U trudnoći sam čitala o novitetima za taj tjedan: beba je veličine kruške, breskve, balancane, dunje, dinje… mama je hormonalna, celulitava, strijava i razdražljiva…

Onda sam zadnji misec detaljno analizirala sve vrste poroda i simptome trudova. Porod u kući, u kadi, u nedajbože autu ili klasični u bolnici; metode za ublažavanje bolova:  kupka, stoličica, pilates lopta, maska s kisikom ili njeno veličanstvo – epiduralna, sve sam to detaljno prostudirala.

Gledala sam i dokumentarac di žena sačuva posteljicu i zamrzne je da bi kasnije komadiće miksala u voćni shake, a druga je odbila prerezati pupčanu vrpcu, dok se prirodno sama ne osuši i otpadne. Onda je tu usmrđenu krvavu posteljicu vukla u kanti za sobom i bebom još tjednima nakon poroda. Dakle, sve sam ja to proučila, zgražala se, smijala i plakala na You Tube klipove mama koje svoje bebe prvi put stavljaju na prsa (takozvani ‘skin to skin’ kontakt da beba osjeti mamine otkucaje srca i tako se smiri), spakirala i prepakirala torbu za bolnicu 10 puta, naposljetku uspješno i rodila (epiduralna of kors- samo 20 minuta tiskanja), ali ništa me nije moglo pripremiti na ono šta dolazi kasnije.

Dođeš kući s tim malim stvorenjem koje ima sva obilježja čovika. Znam, debilno zvučim, ali meni je bija šok da je onaj alien koji me lupa po noći, gnječija po rebrima i mjehuru, živa osoba sa očima, ušima, nosićem, prstima…Gledam ga i ne virujem da je tako nešto savršeno ispalo iz one iritantne lopte koju sam misecima potezala okolo. I on gleda mene okama za koje moja mater kaže da su iste moje kad sam bila beba i u tom trenutku ne postoji ništa savršenije …  A onda počne plakat.

I krene sapunica čiji glumac nisam pristala biti. Niko mi nije da scenarij, nije bilo audicije ni pilot epizode da nadležni odluče jel se isplati ulazit u taj projekt, a u mom slučaju izostala je i podrška fanova jer sam odlučila rodit u stranoj zemlji bez mame i rodbine koji će kuvat, čistit, peglat, prat dok ja u krevetu vidam rane, dojim i gugućem svojoj živoj štruci kruha. I naravno- nema honorara.

Dakle- majčinstvo uz gugl i ‘druže snađi se’ metodu.

Šta sam dosad naučila/izguglala o bebama?

•  Pelena se ne mijenja kad piš propusti na robu, nego minimalno svaka 3 sata. Po noći trebaš veće i bolje upijajuće pelene ako ne misliš razbudit bebu i onda je satima opet uspavljivati.
• Jebene dude na bočici se začepe svake 2 minute i jadna beba poteže ko luda, a ništa ne izlazi. Pa onda plače i gura dudu van. Pa pretpostaviš da nije gladna. Ali neće ni da spava. Pelena je čista. Pa pretpostaviš da je nešto boli. Nakon 2 sata skužiš da je ipak bila gladna, a nakon misec ipo dana da se dude začepljuju. Proklinješ gugl jer tamo ni slova o tome kako čitati bebine misli.
• Ako je beba jela u podne, a plače već u 1 ipo, nemoj se skanjivati i čekati da prođe još sat ipo jer bi tribala jesti svaka 3 sata, daj mu šta traži i uštedi si dva sata guglanja. Siti se sebe trudne i tamanjenja 4 večere za redom. Kasnije opet guglaš i otkriješ pojam ‘Skok u razvoju’. Javlja se u relativno pravilnim razmacima, a manifestira bebinom nervozom i konstantnom gladi. Nakon tog ‘otkrića’ svako plakanje duže od 10 minuta pravdaš još jednim ‘skokom’.
• Kad u 3 ujutro daješ bebi bočicu, ne drkaj po Instagramu i Fejsu jer će mu duda kad tad skliznit iz usta i kad se napokon udostojiš baciti pogled na mladunče, ono te gleda zbunjenim očima punih mlijeka koje mu se cidi niz facu. Onda plačeš dok ga brišeš i zaklinješ se da ćeš mu odsad pjevati i pričati cilih sat ipo kolko mu triba da uspavan pocica bocu. U praksi uglavnom napola spavaš i koncentriraš se na ciljanje dude u usta.
• Naravno da sve znaš bolje ali nemoj tati baš konstantno prigovarat kako da ga drži/podrigne/obuće/presvuće,  jer će s vremenom odbiti išta raditi uz izgovor: ‘pa ti ćeš to bolje’. Eto ti tvog ‘jasamšaptačicabebama’ kurčenja. In your face, idiotkinjo.
• Obavljanje nužde i tuširanje u miru su iznimka, a dječja stolica na podu od wc-a i u njoj beba koja znatiželjno bulji u tebe dok obavljaš onaj posao di i kraljevi idu pješke su – pravilo.
• Cijepljenje više boli mamu nego bebu.
• Košuljice, tregerice i rebatinke za bebe su slatke na slikama, ali u stvarnosti ti treba 3 sata da ih navučeš, zakopčaš i zategneš pa ubrzo odustaneš i dite je stalno u pamučnim bodijima i gaćama iz Penneysa preko kojih mu samo navučeš čupavo odijelo ‘medvjed/pas/slon’ kad ideš u šetnju. Srića da je muško, za ženske mašnice i volančiće sigurno ne bi imala živaca.
• Dojenje je sveta krava i manje si žena i majka ako koristiš umjetno mliko čak i kao nadohranu. SVE žene imaju mlika, ne postoje mame s nedovoljno mlika, već samo mame linčine koje mrze svoje dite. Cicno mliko je hrana bogova, a dite ce ti biti intelektualno i motorički zakinuto jer si mu uskratila tu ambroziju. Također, pripremi se na život u krevetu s cicom izbačenom ‘na izvol’te’ 24 sata dnevno bar 2 miseca i cicanje svakih 15 minuta. Uz priručnik o dojenju i pune cice mlika dobiješ i čarobni štapić kojim iz kreveta zamahneš da bi očistila stan, oprala suđe, robu i sebe, skuhala juhu, lešo meso i ostalu zdravu hranu neophodnu za dojilje. Momak ti je također na raspolaganju po cile dane jer ste Kardashiani i ne morate raditi, a mama ti dolazi očistiti, oprati i skuhati jer živi kat iznad/ispod tebe, a ne 1800 kilometara daleko. Ako kojim sramotnim slučajem ne dojiš,obavezno laži svima oko sebe, ma laži i sebi. Izbjeći ćeš dobronamjerne savjete i osuđujuće “ti jalova nemajko” poglede okoline.
• Sve su bebe mirne ko bubice prva 2,3 tjedna jer još ne kuže da su žive pa samo spavaju, jedu i pune pelenu. I hvala im na tome jer imamo vremena za malo doći sebi nakon čarobnog iskustva poroda- čitaj: istiskivanja lubenice kroz ključanicu.
• Skoro sve mame u tom periodu misle da imaju najsavršeniju bebu na svijetu i odbijaju pomisliti da bi se to moglo promijeniti.
• Nakon uspavanog perioda kreće ‘buđenje’ i beskrajno plakanje koje vrhunac doseže od 6 do 8 tjedna života.
• Tih par tjedana su mladim roditeljima uglavnom u magli i potisnu ih duboko u podsvijest jer u protivnom, nitko ne bi imao više od jednog djeteta. Npr. ja od niti jedne prijateljice nisam čula za grčeve, refluks, nerazvijen probavni trakt i konstantno urlanje kao rezultat. Sićam se samo priča o neodoljivim osmijesima, gugutanju i milijardi slika na Fejsu. Sve sam ih iz pristojnosti lajkala uz prigodne ‘awwwww, ohhhhh, guguuu’ komentare, pa molim da sad vratite uslugu.

Dakle, zaključak je da prvih mjesec ipo sve bebe puno puno plaču. Neke i duže. Molimtebože da nisam jedna od njih jer ću prošvikat… Opet zvučim ko ignorantni idiot, ali dječji plač je jako stresan i para mozak. Mama i tata, ovim putem vam se ispričavam. Da, toliko je intenzivno to razdoblje. Šetaš po kući ko zombi, tuš i češalj ne vidiš danima, nisi u stanju sročit proširenu rečenicu jedina preokupacija je: jel poija, jel posra, jel spava? I zašto nije poija/posra/spava.

 

Vodiš i dnevnik bebinih aktivnosti koji izgleda ovako:

• 11 navečer- liva cica malo, desna više.
• Ponoć ipo: govno, nako gušće ko maslac od kikirikija i zelenkasto (napomena- sutra zovi patronažnu i pitaj jel zeleno govno normalno, slikaj zasranu pelenu i pošalji joj u atačmentu mailom)
• 1 i 30- spava samo sat ipo, nije tija cicu, boca 35 mililitara, bljucnija 15.
• od 2:45 do 4 ipo- plakanje. Pola sata cvili ko mačić, a ostatak je raskošno deranje (napomena- snimi ga kad idući put bude cvilio ko tužno mače i pošalji patronažnoj uz onu sliku govna od maloprije)
• 5 do 7 – napokon spavanje, ali samo bebino jer se mama svakih 10 minuta diže- prst pod nos da vidiš jel diše, pipanje dlanova da procijeniš jel mu vruće/hladno, njušenje guzice da vidiš jel opet sra… ako i zaspeš onda sanjaš da ti je ispa iz ruku dok ga podriguješ, da se glavom opalija u štok od vrata dok ga nosiš ili ugušija jednom od 15 deka kojima ga pokrivaš.
• Ostatak dana: u magli.

Naravno, gugl i forumi o bebama su poprište najstrašnijih horor priča, a pošto plakanje ne prestaje, obraćamo se i GP-ju (doktor opće prakse) sa samodijagnozom teških grčeva i dječje žgaravice (beba) , postporođajne depresije i panike (mama) i sveopće iziritiranosti novonastalom situacijom (tata). Naravno, GP-evi su se nagledali uplakanih beba i ucviljenih roditelja pa nas pošalju u bolnicu da nas tamo razuvjere i utješe. Dobijemo potvrdu od pedijatrice da je beba malo grčevita ali savršeno zdrava i da će sve proći kroz koji tjedan, samo se treba malo strpiti.  Strpi se ti glupačo naspavana i našminkana…

Navikavam se još na ovaj novi način života isplaniran u minutu i podređen pišonji od 4 ipo kile. Ako ideš u najobičniju šetnju po kvartu , tribaš tempirat da je pogodiš nakon spavanja i hranjenja, u protivnom će se beba razderat usrid parka pa ćeš crvena ko rak, praćena sućutnim pogledima drugih mama s kolicima šprintat kući. Dok pripremiš sebe, bebu, kolica, bocu, pelenu i napokon izađeš, vani počne kiša, jer, ipak je mjesto radnje Irska pa se posrano okreneš i vratiš nazad u stan.

Ima dana kad je beba neočekivano dobre volje pa se s cijelom novokomponiranom familijom zaputiš u grad na ručak. Donekle se središ,  (‘srediti’ znači čista kosa i eventualno maskara) probiješ se do centra na vrhuncu ‘rush houra’, nađeš parking, ne pada kiša i dan na trenutak liči na ŽPB (Život Prije Bebe). Iskrcaš kolica, uđeš u restoran, skoro i naručiš kad evo ga- urla… Nikakvo tješenje ne pomaže pa se posrano pokupite i završite dan s kartonom Domino pizze koju jedeš na haubi auta u garaži zgrade. S upaljenim autom jer malac jedino tako donekle spava.

Prijatelji ne kuže da je život stao pa još neko vrime zovu i pokušavaju te zainteresirati za kavu, kino ili čak izlazak. LOL. Da ne ispadneš baš marsovac, kurtoazno ih pitaš za detalje iz njihova babyless života, ali čim počnu trabunjati o poslu, šefu debilu, novom filmu na Netflixu i svađi s momkom, isključiš se i počneš u glavi zbrajati popijene mililitre od tog jutra. Recept za izgubit i najboljeg prijatelja je blebetanje o bebinom jelovniku, probavi i broju isplakanih sati. Tome dodajte i žaljenje na svađe s momkom oko toga ko se više bavi djetetom (zar je to uopće sporno- ja), i unfriendanje na fejsu, a i u životu je neminovno.

Tako da se zadnja 2 miseca redovito čujem samo s prijama koje imaju dicu. I ne sramimo se priznat da javno preziremo sve ostale žene koje bez obveze šetaju po dućanima (s odraslom robom), spavaju do podne (ili spavaju generalno), pogledaju film do kraja (ili pogledaju film) i izlaze vani do jutra (ili izlaze vani).

Ovim putem se ispričavam svim prijateljicama kojima sam, dok su bile doma s malom bebom, lajala u uho o svojim ‘problemima’. Sad znam da uglavnom nisu čule ili procesuirale ništa od onog šta sam rekla, ali hvala im na glumljenoj pažnji i šta me nisu poslale di mi je misto. A mamama s blizancima ili više od jednog malog djeteta u isto vrijeme se klanjam do poda, one su mi i dalje enigma. Kad vidim ove Irkinje s traktorima umisto kolica, po jedno dite visi sa svake cice, a okolo optrčava još par komada, ne mogu prestat buljit i skanjivat se. A Irkinja sva tanašna, s frizurom i svježe nanesenim make upom.  Pa mi bude baš pravo neugodno šta ovoliko serem.

Osim psihičkih promjena tu je i ona oku neugodnija-  fizička. Hešteg #postpartumbody, #mommylines, #babyscars. Dok imaš trbušinu koja dominira cijelom figurom, teže dolazi do izražaja salo na rukama, bedra bacačice kladiva, troslojna guzica, strije i celulit na očnim kapcima. Tek kad rodiš i trbušina se ispuše, devetomjesečni trud skupljanja kili iziđe na vidjelo u punom sjaju i počneš ozbiljno razmatrati burku i ronilačko odijelo umisto kupaćeg na lito. Srića da sam u Irskoj di jaketa i džemper ne ginu i u 7 misecu pa je lakše pokrit okrnjene dijelove tijela.

Zaključak.

Kad kažu da će ti se život okreniti naglavačke, to nije samo fraza. Kad kažu da nije lako, lažu. Jer ne da nije lako, jebeno je teško. Ne zato šta ne spavaš, slušaš urlanje, frustriraš se jer ne kužiš bebine potrebe, polomljena si od poroda, jedva zakrpana, puna šavova i hormonalna ko Caitlyn Jenner. Nego zato jer se po prvi put u životu suočavaš s osjećajem da to malo biće u potpunosti ovisi o tebi, da svaki tvoj potez na njega ostavlja trag, da si ti ta prema kojoj će se on oblikovati, u koju će se ugledati. Da ne možeš više u ‘carpe diem’ sebičnom fazonu otprditi u Kanadu i Irsku, dat otkaz jer je šef imbecil, ostat vani do jutra i sutra vegetirat u krevetu. Sad si nečija mama i tribaš se počet ponašat u skladu s tim. Ta me spoznaja opizdila jedan dan dok mi je Bruno spava na prsima širom raširenih ruku i razjapljenih usta povremeno izvijenih u zadovoljni smiješak. To je onaj trenutak kad te u isto vrime oblije ledeni znoj od straha i val adrenalina koji se ne može usporedit niti s navalom uzbuđenja kod zadnjeg klika mišem kad kupiš avionsku kartu za novo putovanje. I panika kad skužiš da bi radije gledala u njegovu uspavanu njuškicu, nego šetala po Lower east sideu.

Onda si valjda mama.

Al šta ja znam, u ovome sam tek dva uplakana miseca i nemam pojma šta radim.

A opet, ako me netko pita, bez premišljanja bi potvrdila da mi je baš ovo najljipši, najdraži i najintenzivniji period u životu i da definitivno oću imat još dice. Za ozbač. Al to je samo zato jer onaj plačljivi period već lagano pada u zaborav, a i žešći sam mazohist ponekad.

Mama i njen centar svita od 4 ipo kila